Zakon o radu je ključni mehanizam za zaštitu prava radnika, radnički ustav. Njegova najveća mana sa aspekta STBIH je što taj radnički ustav mi nemamo na državnom nivou nego radno zakonodavstvo ide po entitetskoj liniji. U praksi to znači da su radnici koji rade istu vrstu posla za istog poslodavca i i pod identičnim ugovorima o radu, različito plaćeni ali imaju i gotovo sva druga prava različita. Privatni poslodavac ima vrlo opravdan stav da „neće dati ništa više nego što mora“ i na što ga „zakon obavezuje“ i tu taj radnički ustav umjesto da bude mehanizam zaštite postaje mehanizam kršenja radničkih prava. Da se odmah razumijemo, ovo nije političko pitanje kako bi mnogi voljeli da ga okarakterišu. Ono što bi bilo fer a što bi uvažilo i sve specifičnosti koje su odlika ove zemlje i njenog komplikovanog uređenja je imati radno zakonodavstvo a pritom mislim ne samo na Zakone o radu nego i na opšte KU i sve druge akte koji regulišu rad USAGLAŠENE i SINHRONIZIRANE tako da imaju zajednički osnov i zajednički minimum fundamentalnih prava.
